Настанак и развој цементне индустрије Србије

Како је све почело

Први записи датирају из давне 1839. године када је беочински лапор употребљен за изградњу ланчаног моста између Пеште и Будима. Није остало забележено ко је открио беочински лапор, али се претпоставља да је то управо био инжењер Адам Клерк, градитељ поменутог моста. Било како било, историчар Футо Михаљи поуздано бележи да је 1855. воденичар из Апатина, Јосиф Чик, за 100 тадашњих форинти купио беочински рудник од једног беочинског предузећа ("Wiener Waser Baumto"), те се ова година узима као званични почетак индустријске производње у Беочину.

Недуго затим, 1860. године, у Беочин се досељава још један човек са визијом, Хајнрих Оренштајн (Henrich Ohrenstien) који од Манастира Беочин закупљује 20 јутара "кајоносне" земље и започиње своју производњу цемента, стварајући тако Чику конкуренцију. Надметање између два ривала потрајаће све до Чикове смрти.

Обе цементаре су у то време производиле тзв. "роман" цемент, али је Чикова предузетничка досетљивост убрзо довела до значајне промене. Наиме, након његове посете Светској изложби у Паризу 1867, желећи да сазна тајну рецептуру тада новооткривеног "портланд" цемента, Чик се тајно запошљава у једној енглеској цементари, и чак постаје грађевински инжењер на политехници у Бечу. Вративши се у Беочин, Чик модернизује своју фабрику.

Фабрика 1856. годинеЗахваљујући својој предузимљивости, након Чикове смрти, Оренштајн и његови ортаци, Шпицер и Редлих 1898. године на аукцији купују Чикову фабрику. Новооформљена фирма понеће назив "Унија беочинских фабрика цемента Редлич, Охренстеин и Спиетзер".

Са друге стране, у средњем Поморављу, 1869. године Никодије Павићевић је дошао на идеју да најпре испече а потом измеље у воденици печену сиву земљу и на тај начин добије цемент. Врло брзо исте године, предузимљиви Београђанин, Лазар Поповић, у Поповцу основа своје предузеће: у јамастој пећи пречника два метра и воденици поточари, пекао је клинкер и млео цемент.

Прва половина 20 века

Године 1903. фабрика цемента у Поповцу већ је производила 700 тона цемента годишње и тражила место на тржишту Србије, са плановима за извоз. Курентност новог, индустријски произведеног материјала за градњу, није промакла београдској трговачкој банци која постаје власник фабрике и започиње прва велика улагања. Са две вертикалне пећи и новим млиновима, које гони 450 коња парне турбине, продукцију подиже на 25 тона "роман" и "портланд" цемента дневно.

Године 1904. у Беочину се гради стамбена колонија и даље модернизује производња. Ширећи поље свога рада акционарско друштво које је поседовало фабрику, купује две фабрике цемента у Словачкој и Мађарској као и један рудник. Године 1910. монтирана је жичара од фабрике до каменолома "Ердељ". Исте године капацитет централне фабрике износио је 600 тона портланд клинкера за 24 сата у 20 пећи и 150 тона роман клинкера у 6 пећи. Капацитет фабрике "Филијала" износио је 200 тона портланд клинкера у 6 пећи и 50 тона роман клинкера у 2 пећи за 24 сата.

Пред први светски рат фабрика у Поповцу још једном мења власника. Рудник у Сисевцу и фабрика постају власништво новооснованог акционарског друштва "Француско-српска индустрија цемента а.д." Капитал, махом француског и чешког порекла, утврђен је у износу од 3.300.000 динара, односно 3.300 акција номиналне вредности 1000 златних динара. Нови власници већ 1913. уграђују прву ротациону пећ и подижу производњу на 60 тона на дан, односно 20.000 тона цемента годишње. За транспорт цемента изгађена је пруга узаног колосека до Параћина, а угаљ из рудника у Сисевцу допрема се новоизграђеном жичаром.

Фабрика 1953. годинеПо завршетку Првог светског рата и национализације 1919. године Беочинска фабрика наставља да се развија. Новчана криза у земљи 1925. године утиче и на производњу цемента, али се већ 1926. у Беочинској фабрици уводи "спецјиал цемент" који наилази на велика признања. Фабрика се додатно модернизује 1930. године, па се тада граде клинкер хала и велики млински уређај за побољшање квалитета.

Пред други светски рат фабрика у Поповцу је производила 44.000 тона цемента годишње, а у току рата окупационе власти су наставиле са производњом. Током другог светског рата, неки од виталних објеката за производњу у Беочину су били минирани, па је фабрика остала без погонске енергије и није радила.

Друга половина 20. века

Завршетак другог светског рата донео је нови друштвени поредак. Фабрика у Поповцу национализована је 1946. године. Нова фабрика завршена је 1956. године, која као симбол новог времена добија име "Нови Поповац". Почетком шездесетих година производња достиже 300.000 тона годишње. Фабрику са главним пружним правцем повезује пруга нормалног колосека и бетонски пут до Параћина, односно аутопута Београд - Ниш, што омогућава ефикаснији транспорт. Следе нова технолошка решења у производњи. Прелазак на електричну енергију у Старом погону, суви поступак у Новом, електрофилтери, увођење мазута и производња расте на 400.000 тона годишње.

Послератна обнова фабрике у Беочину брзо је завршена и већ 1947. године производња премашује обим из година пре рата. Шездесетих година прошлог века у Беочину је пуштена у погон прва ротациона пећ капацитета 500t клинкера набављена у Копенхагену, а 1967. је прокопан канал у дужини од око 1.500m за отпрему цемента Дунавом. У периоду између 1968. и 1970. гради се друга ротациона пећ и достиже се производња од готово милион тона цемента годишње. Седамдесете године у Беочинској фабрици доносе још једну значајну новину. Тада се почиње са производњом цементног малтера под називом "Беомал" који је настао као плод сопственог развоја. Као одговор на раст тржишта и тражње гради се нова технолошка линија капацитета 3.000t клинкера на дан, где се производња клинкера обавља сувим поступком.

Нова фабрика на новој, трећој, локацији настаје као резултат истраживања сировинске основе. Детаљна истраживања, у првом реду у области неметала, потврдила су да се у непосредној околини Косјерића налазе резерве кречњака, лапора и глине, основних сировина за производњу цемента, за вишегодишњу експлоатацију економичног капацитета. Скупштина општине Косјерић и институт "Кирило Савић" као пројектант фабрике, заједнички су 1970. године, одредили место градње за будућу фабрику цемента поред самог Косјерића. Градилиште нове фабрике отворено је 25. септембра 1971. године. Производња је почела 1976. године, и у првој години износила око 250.000 тона цемента, да би већ током осамдесетих капацитет достигао више од 400.000 тона цемента годишње.

Крајем седамдесетих поповачка цементара добија сасвим нову технологију и ротациону пећ која дневно испече 1000 тона клинкера. Резултат, фабрика повећава годишњу производњу на 700.000 тона годишње. Следи улагање у још једну пећ капацитета 2000 тона на дан, која је пуштена у рад 1981. године. Пребацује се годишња производња од милион тона.

Извор: Беочински драгуљ, 170 година Lafarge BFC, 2009, недовршени текст "општина Праћин", Википедија, ТЦК

Последице проблема с краја двадесетог века - распад државе, рат и међународне санкције – погодиле су и цементну индустрију као и укупну српску привреду. То је било време технолошког заостајања и изузетно тешких услова пословања.

21 век

Фабрика 1Фабрика 2

Ново поглавље у историји цементне индустрије Србије отпочиње 2002. године када су све фабрике добиле нове власнике - светски познате компаније.

Беочински фабрику преузела је француска компанија Лафарж (Lafarge), светски лидер у производњи грађевинских материјала, заједно са два аустријска партнера Asamer и Vitersdorfer (Wietersdorfer), као мањинским акционарима. Током осам година акционари су инвестирали 102 милиона евра. Циљ ових инвестиција били су модернизација фабрике и повећање капацитета, унапређења на плану животне средине, као и оптимизација по питању утрошка енергената.

Власник цементаре у Поповцу постао је Холцим (Holcim Auslandbetailigungs GmbH), који је од преузимања фабрике инвестирао преко 100 милиона евра. Међу инвестицијама посебно се издвајају значајна улагања у инфраструктуру фабрике, побољшање технологије производног процеса, заштите животне средине, улагања у системе за коришћење алтернативних горива, као и програми подршке заједници у којој послује.

Цементара Косјерић постала је део Титанa (Titan Cement Company S.A.), грчког и међународног произвођача цемента. Од приватизације до данас, укупно је инвестирано више од 50 милиона евра, у унапређења у области заштите животне средине, безбедности на раду, повећања капацитета и оптимизације процеса.

Данас, послујући у саставу светских произвођача цемента фабрике у Беочину, Поповцу и Косјерићу настављају да се развијају и усавршавају своју технологију прилагођавајући се захтевима које постављају савремена начела одрживог развоја.